ПЛОДОВИ
Сликарску технику Атанацковић је одувек сматрао техником изненађења, инспирисао се и природом и својом инжењеријском праксом и -калеидоскопом, упорно је одржавао равноправност супротних мотивских идентитета а главну улогу је препуштао њиховом међусобном завођењу. Линије експлицитне геометријске схеме, кристалне конструкције извлачио је пастом мазно, на њихову строгост узвраћао је чулношћу… У време када је улазио на српску уметничку сцену то је значило нарушавање идеала стилске чистоте. То његово истовремено неговање референце на органске и техничке мотиве није било знак побуне против пуризма модерне и минималне уметности, већ само одраз двоструког личног професионалног ангажмана, дипломираног инжењера и дипломираног сликара… Данас, он каже „сликам оно што једем“. Слика мотиве појединачних плодова држећи их пред собом, одржава пастуозан намаз који сада није метафорички већ стварни траг додира платна, отисак његове „карналне активности“. Сликарску материју, наиме, третира као сликареву материју, материју коекстензивну са сликаревом пути схватајући је у целости као ерогену зону настављану, продубљивану соковима… У складу с тим, његови намази никада нису зависили од хитрине руке. Они увек памте тајну силину разливања пасте. Данас се Атанацковићево сликање показује као најинтимније уживачко исцрпљивање еротског искуства без и најмањег трага фасцинираности одблесцима еротских призора. Чулност се ту не описује нити модулира, она истиче, то је сликарство које еротске фантазије трансформише у свеопште сензуално прожимање. Таквој аисторијској чулности, најдаљој од провокације, није потребна слободоумност, она се заснива на потпуној природности, једноставном исказивању среће у сликању као расплодном мешању.
Проф. др. Љубомир Глигоријевић
Fruits
Il y a déjà longtemps que Atanacković estimait que la technique picturale était une technique saisissante, surprenante, s’inspirant aussi bien par la nature que par sa pratique d’ingénieur, par le caleidoscope, tout en maintenant apiniatrement l’égalité entre les identités opposées de par le motif tout en assignant le rôle principal à leur séduction réciproque. Il retirait les lignes du schéma géometrique explicite, les constructions cristalines avec de la pâte et ce d’une manière caressante, repondant à leur rigidité par sa sensualité... Le momente de son entrée sur la scène artistique de Serbie semblait porter atteinte à l’idéal de la pureté de style. Le fait qu’il cultivait à la fois les références des motifs organiques et téchniques n’avait pas la signification de révolte contre le purisme de l’art modèrne et minimal, mais uniquement le reflet d’engagement personnel, professionnel double d’un ingénieur diplômé et d’un peintre diplomé. Il dit aujourd’hui „je peins ce que je mange“, il peint les motifs de fruits qui sont devant lui, garde la pâte qu’il étend, qui n’est plus une trace métaphorique mais une trace réelle au contact avec la toile ce qu’il appelle, acitivés charnelles. Il traite et considère la manière pictorale comme étant la matière du peintre, matière qui coéxiste avec la chair du peintre comprise en totalité comme zone érogène qui se prolonge, approfondie par les sucs... Conformément à cela, ses pâtes n’ont jamais dépendu de la rapidité de sa main Elles ont mémorisé à jamais la faculté secrète de l’epandage de la pâte. Actuellement la peinture de Tanasković s’avère comme épuisement de jouissance de l’experience érotique, hormi la fascination à l’aide des reflets des spéctacles érotique. La sensualité n’y est ni décrite ni modulée, elle met en évidence: c’est une peinture qui transforme les fantésies érotiques en pénétration sensuelle genérale. Une telle sensibilité non historique, aussi éloignée que possible de toute provocation, n’a pas besoin de libé ralisme, elle repose et se base sur une simple expréssion naturelle du bonheur ressenti par l’acte de peindre en tant qu’amalgame de reproduction.
Prof. dr. Ljubomir Gligorijević
Atelier
Boško Atanacković
Атанацковић Бошко
Aтеље